Aleksandar Knele Knežević

Александар Кнеле Александар Кнежевић Кнеле  (Београд, 27. април 1971 — Београд, 28. октобар 1992) био је познати београдски криминалац из насеља Браће Јерковић на Вождовцу, члан Вождовачког клана, припадник Српске гарде и велики пријатељ Ђорђа Божовића Гишке.[1] Био је један од главних учесника демонстрација у Београду 9. марта 1991., служећи као телохранитељ Вука Драшковића заједно са Гишком. Постао је познат као младић у документарцу  Видимо се у читуљи , тамо се спомиње као зачетник омладинске поткултуре у Србији, односно групе момака који су се називали Дизелаши током 1990-их година.[2] Кнелетова фотографија се такође налази на постеру за поменути документарни филм. Биографија [уреди | уреди извор]Александар Кнежевић Кнеле је рођен 27. априла 1971. године у породици Владанке и Душана Кнежевића као прво од двоје деце. У основној школи је био одличан ђак, када је имао дванаест година једва је преживео пеницилински шок, а пет година касније је због свог младалачког револта севнуо блиц фото-апарата у око и готово ослепео. На Вождовцу је био познат као спортиста и ватрени навијач Црвене звезде. Крајем осамдесетих година упознаје Вождовчанина Ђорђа Божовића званог Гишка, са којим постаје велики пријатељ. Кнеле се најчешће дружио са људима попут Радована Лагунџина званог Жабац,[3] Ромеа Савића, затим Мирка Томића званог Босанац, а био је врло близак са убицом Љубе Земунца, Гораном Вуковићем званим Мајмун, шефом Вождовачке криминалне групе.[4] Прво рањавање и смрт [уреди | уреди извор]Пошто се активно дружио са Гишком и Браниславом Матићем Белим, Кнеле се 1991. године придружио Српској гарди и отишао на ратиште у Борово село крај Вуковара.[ појаснити ][ тражи се извор ] Заједно са Гишком и Браниславом Матићем Белим био је учесник чувене демонстрације која се одиграла 9. марта. 1991. године у Београду. После демонстрација 9. марта, постаје званични телохранитељ Вука Драшковића. Исте године пошто је Кнеле желео да има удела у пословима око ауто-отпада долази у сукоб са познатим велеградским коцкаром Зораном Ковачевићем Кочом. Сукоб ове двојице кулминирао је када га је после краће расправе у препуном клубу „Тифани" млади Кнежевић упуцао у ноге. Маја месеца 1992. године испред кафића „Фреска" у улици Вука Караџића број 12. после жестоке свађе и вређања на националној основи Милан Јанковић, момак из Бијелог Поља, ранио је Кнелета у пределу препона који је убрзо превезен у Клинички центар. Након овог рањавања Кнеле је нападнут и у једној ауто-механичарској радњи и само је пуком срећом избегао смрт.[5] Био је учесник многих пуцњава по Београду, учествовао је у обрачуну испред ресторана „Последња шанса" и дискотеке „Лув" на Вождовцу.[6] Недуго затим испред клуба „Нана" на Сењаку, две маскиране особе, наоружане Калашњиковима, истрчавши испред Кнелетовог Поршеа испалиле су више хитаца. И овог пута Кнеле је имао срећу пошто се подвукао под волан аутомобила, па је прошао само са огреботином, док је Порше био оштећен на више места.[7] Недуго после свих ових догађаја, Кнежевић је једне ноћи у препуној коцкарници хотела Југославија, наочиглед свих гостију са руке једног госта узео скупоцен сат „Ролекс" и кључеве џипа „Крајслер Вранглер".[8] Човек коме је Кнеле конфисковао сат и џип звао се Миодраг Цветиновић иначе зет Радета Ћалдовића Ћенте.[1] Убијен је 28. октобра 1992. у београдском хотелу Хајат у соби 331. Његова смрт и дан-данас је мистерија.[9][10]